s@

 

Utorak...

To je dan koji se rasteze poput zvakace gume... Nit' tamo nit' ovamo. Dan koje pevaci pominju u svojim pesmama, dan koji sa pojavom jeseni postaje jos duzi i siviji. 

Utorak i oktobar, sa kombinacijom zvuka alarma koji budi u pet ujutru odise besom i ljutnjom. I dok voda na ringli tiho vri kao da zove da se zakuva ta cuvena "prva jutarnja kafa", pevusim u sebi onu Balasevicevu: "...jos jedan utorak...". Ironicno u sebi pomislim da je ovo jos jedan dan manje do penzije. Ha! Do tog cuda me deli jos samo nekih trideset pet do cetrdeset godina. Ako to bude i postojalo tada. 

Sest ujutru... Na ulici mrak. Tiho pozdravljam komsiju iz ulaza. Koracam ka autobuskoj stanici. Na ulici tek po neka zalutala macka koja iskace iz kontejnera dovoljno iznenada da me prepadne. Ulazim u autobus svi pospani i zamisljeni poput nekih bezlicnih silueta. Retkost je videti neki osmeh. Sve se pretvorilo u neko sivilo. Zelim da se nasmejem ali previse je bezvolje u meni. Previse mrzovolje da bih zgrcila misice u osmeh. Procice i ovaj utorak, procice i sledeci utorak, procice mnogo utoraka... Ali da li ce se nesto promeniti? Hoce li se vratiti ovim ljudima osmeh na lice? Hoce li se skloniti sivilo koje je zavladalo nad ovim gradom? Hocu li ustati jednog utorka i nasmejena otici na posao, ne zato sto moram, vec zato sto zelim? Hocu li se jednog utorka vratiti nasmejena sa posla zato sto radim ono sto volim, a ne biti zadovoljna jer je plata redovna? 

Ali do tada... Solja toplog caja i Balasevic mogu da pomognu da barem na kratko pobegnem od ovog utorka... Koji ce proci... Jer svi do sada su i prosli, zar ne?

"...Jos jedan utorak, sto ja ne bezim, zar sam vezan"?"

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.